Teško nam je u životu raditi i sve što je preteško za nas, ostavimo. Ali ima jedan teret koji nas prati kao senka, a to je kajanje. Ništa nismo shvatale, nijedna od nas! A bilo nas je sedam. Ona je sve najbolje radila. Ne može se opisati, zaista. A mogla je imati svakog dečka u selu. Ali kao i mnoge, upala je u mrežu nesvesna, ne znajući da je žensko srce preslabo za takve zamke. Bila nam je najbolja drugarica, sve dok nije počela da se izdvaja, polako... postepeno. To je sada pre četiri-pet godina, znači suviše daleko da bi se o tome pričalo, ali ne i da bi se sećalo.
Bože, ko bi rekao – pet godina! Čovek se ne menja bez razloga, zar ne? E, pa nije ni ona – zaljubila se! U dečaka šest godina starijeg. Jeste da ljubav ne pita za godine, ali u svemu postoji granica i ako je pređemo, ma koliko nam lepo bilo, prevarimo se, nekad manje, nekad više – ali uvek! I najzad, i on je nju primetio... i od tada su počele nekontrolisane laži, prevare, prepuštanja u nešto veliko... U školu nije išla i učila je tek toliko da bi izvukla pozitivnu ocenu, ali svi smo znali da zna za mnogo više i da vredi mnogo više.
Samo, ona je (kao i svi) bila zaslepljena, zanesena, poneo ju je trenutak, ponela su je osećanja i nikada je nisu vratila. Samo joj je ON bio u glavi, pisala je predivne pesmarice posvećene njemu, lagala je sve: roditelje, brata, nastavnike, lagala je nas, a i sebe.
Izneverio ju je, razočarao mnogo puta. Raskidala je milion puta, ali uvek ju je nešto vraćalo, kao bumerang. Želela je da se oslobodi, da bude kao mi, da bude dete – što je i bila, ali nije mogla, već je postala zavisna od njega.
Jednom mi je napisala: „Probaj sve, život je samo jedan“. Tek sad, posle četiri godine sam shvatila šta je mislila. Tek sad... A zašto? Zato što smo bili još uveliko deca, svih šest, i nismo shvatile ni mrvu onog što je radila, što znači da nismo ni odobravale, sve češće smo je ogovarali, prebacivali joj... sada znam da nismo trebali.
Vremenom smo se navikli na njeno ponašanje. Plakala je uz svaku pesmu koja ju je podsećala na njega, branila ga, iako je znala da greši, bila je dobra prema nama, iako smo je odbacili. Pokušala je da ostane pribrana... ali srce nije izdržalo i već mu se predala dušom i telom.
Prošle su dve godine, imala je poblema sa njim, u kući, u školi. Prolazila je kroz onu fazu narkomanije kada ono lepo osećanje postaje nepodnošljivo. Jednog dana je plakala, rekla mi je da ima rak pluća i da će umreti. Bilo je to strašno saznanje, a ipak smo sumnjale. Iz tog ogromnog crnila pokušavala je da nađe svetlost, govorila je da ce otići u Nemačku kod strica, ići će tamo u školu...
Toliko laži, more, okean laži koji je gutao njen život, postepeno. Završila se osnovna, polako smo izlazili iz detinjstva znajući da je ona odavno izašla. Održana je priredba na kojoj je ona, kao i uvek, ostavila publiku u plaču i sve je bilo gotovo. Bilo je to lepo leto, puno novih iskustava, a nje nigde nije bilo. I onda... saznali smo da živi sa njenim sadšnjim mužem, čekajući bebu. Da, ustvari rak nije ni postojao. Iz dna duše mi je bilo žao, meni, njima, roditeljima... ali nisam plakala, ne kao što plačem sad. Nismo je videli, sve dok njen muž nije rekao da ce doći za doček 2004. I došla je. Ali ja sam bila suviše „mortales“ da bih je videla i cula. Sve što sam čula jeste „Aleksandra“ – rekla je da ce se tako zvati beba, ako bude devojčica.
Znam da sam je zagrlila i rekla da uvek može doći kod mene, iako smo obe znale da se to nikada neće desiti. Samo Bog zna koliko sam čekala da je vidim, a uopšte je se ne sećam. Svi su je videli osim mene, a zaista mi je nedostajala. Shvatila sam da je život poezija koju pišemo pijani, a čitamo trezni.
Ali, ne krivim je. Svi mogu, ali ja neću, ne želim jer nemam prava. Život joj je postavio puteve, a ona je prosto bila isuviše „pijana“ da bi izabrala pravi, baš kao i ja mnogo puta.
Zašto sam ovu priču napisala u prošlosti, kao da je umrla? Zato što je u našim očima, a verujem i njenim, zauvek nestao jedan svet detinjstva...
Ali ona i dalje živi tamo negde u ovom selu, čekajući novi život koga će, sigurna sam, uputiti na pravi put. Ali kada ne viđamo drage osobe, to ne znači da su nam umrle i u srcu. Naprotiv, one tamo večno žive. Tako i u našim ona živi kao jedna NATAŠA koja je bila jedno lepo vreme deo našeg zajedničkog detinjstva. A pred očima će nam i posle još pet godina (iako nje nema u našem svetu) stajati njena slika, možda ne tako sveža i vesela kao nekad, možda tmurna, sve bleđa, ali uvek će biti tu, ista ta slika. Možda ne potpuna i definitivno ne tako detaljna kao nekad, ali i dalje ona stara. Bar znam da će u mojim očima uvek takva ostati.
Epilog:
Možda ljubav znači žrtvovanje i ne traje večno, i nije čudo, ali svakako čini čuda. Jer meni se ispunila želja – videla sam nju i njeno malo čudo, Aleksandru. Sada kada je ona tu i kada su sve te laži već pet godina daleko, možda je ovako i trebalo da bude i ipak nije tako strašno.
Jer: „Bolje je izgubiti trenutak u životu, nego život u jednom trenutku“.

MARTINA MALEŠEV II1